3. Poglavlje – Street art i internet

„Today, the important locations for street art are IP adresses.“

RJ Rushmore

Ovaj čisto teorijski tekst predstavlja zbir mojih razmišljanja o razvitku (i potencijalnoj degradaciji) umetnosti na ulici; takođe, usko je povezan i sa mojim opusom jer bez ovih nazora oni gube određenu kontekstualnu težinu. Pritom, za dublju analizu fenomena street art-a u sklopu internet ere preporučujem studiju RJ Rushmore-a Viral art, na kojoj je donekle i baziran ovaj tekst, ali se ipak u nekim ključnim elementima razlikuju naša mišljenja, no svakako je uzet u obzir i veći broj teorijskih tekstova koji se bave i samim pitanjem grafita. Ali nemoguće je govoriti o ovoj (poslednjoj?) etapi u razvoju, bez pomena o počecima.

Iako su grafiti u različitim primitivnijim oblicima bili prisutni u mnogim gradovima, kako u SAD-u tako i u Evropi, ipak se Njujork uzima kao mesto zvaničnog početka. Vozovi su bili podoban medijum za prenos imena tagera, potom i bombera. Odatle se razvijaju različiti stilovi koji evoluiraju kopiranjem i preoblikovanjem kroz davanje ličnog pečata (kao što se npr autor književnog dela služi intertekstualnim sponama, što u postmodernoj kulminira preuzimanjem čitavih delova tuđe knjige). Želja da se ime ‘digne’ i proširi dovela je do toga da crtači koriste upravo vozove kao sredstvo širenja imena jer su oni predstavljali transport koji omogućava da njihov osoben tag putuje kroz razne delove grada, pa čak i kroz razne gradove. Na taj način je dolazilo do uticaja nekog crtača iz Njujorka na crtača iz nekog susednog grada; još nisu postojali ni časopisi, a kamoli internet, preko kojeg bi početnici (toys) mogli da vide radove iskusnih crtača.

Vandalizam najednom postaje „veliki“ problem Njujorka, a zapravo vlast pokušava da preusmeri pogled javnosti sa onoga što je najproblematičnije – loš tranzitni sistem, nečiste ulice, aparthejd kao produkt velike rasne diskriminacije i netrpeljivosti. Pokreće se Clean Train Movement početkom krajem osamdesetih koji okončava jednu značajnu i blistavu epohu grafita.

Ono što vlasti Njujorka nisu predvidele nakon njihovog CT pokreta, koji je uništio mogućnost crtanja na vozovima, jeste istrajnost grafiti crtača koji su prešli na ulice, nalazeći novi medijum za svoju delatnost. Iako je osnivanje Vandal Squad-a i novo klasifikovanje ovakvog “vandalizma” kao oblik zločina/prekršaja dovelo do otvorene borbe na ulicama gradova; ipak ni ove mere prevencije nisu uspele da potisnu potkulturu, već je došlo do njene mutacije, i ona je u toj mutaciji evoluirala. Prećutna misao svih crtača jeste da privatno vlasništvo ne postoji; ako smo građani ovog grada, naše je puno pravo da preoblikujemo okruženje po sopstvenim nahođenjima. A pored toga, manjine svakako nisu imale mogućnost da dobiju izložbeni prostor, niti mesto gde će moći da izlože svoje stvaralačke potencije. Ulice na kojima odrastaju postaju otvorena galerija za sve koji žele da izlože svoju misao. Polako se shvata da grafiti kao vandalizam neće lako nestati, te sledi kroćenje – omogućavanje crtanja na određenim, legalnim zidovima što zadovoljava određeni broj crtača, ali oni staromodni ipak se gnušaju ovog pokušaja podvale. Street art počinje da klija u tom periodu kao pokušaj korišćenja različitih tehnika u svrhu izlaganja izvesne poruke javnosti. Od stikera, paste-up plakata, stencila, pa sve do najrazličitijih preoblikovanja advertajzing prostora. Street art predstavlja fast digest opciju za šire mase, mnogo šire nego što je to slučaj sa tradicionalnim grafitima koji su često viđeni kao nerazumljivi hijeroglifi; a street art u odnosu na tagove i odnos mase prema njima nalazi se na dijametralno suprotnoj tački. U ovo vreme grafiti svet se već dokumentuje (film Wild style otvorio je široka vrata za mnoge obožavaoce i nove poklonike, kao i knjiga Subway art Marte Kuper), a osnovani su i mnogi časopisi sa fokusom na grafite. Međutim, dolazi do eksplozivnog preokreta, a to je stupanje interneta.

Jedno od zanimljivih pitanja koje RJ Rushmore postavlja je: „Da li je poznatiji zid na kojem se nalazi Benksijev rad, ili slika tog zida i samog rada postavljena na internetu?“ Neosporno je da je ovo potonje tačnije. Milioni ljudi širom sveta uspeli su da ga vide, dok samo mali broj je imao tu čast da ga doživi uživo. Pritom, ovde se mora uzeti efemernost samih radova koji često bivaju uklonjeni, ponekad i nekoliko sati nakon instalacije. A da li je to zaista efemerna umetnost, kao što je nekada bila? Da li zaista možemo da kažemo za jedan fotografisan rad da je efemeran koliko i throw-up na vozu Njujorka osamdesetih, koji je imao sudbinu da već istog dana bude ‘zgažen’ ili obrisan. Fotografija omogućava njegovu večnost, te se sa internetom gasi jedan vid prolaznosti koji je ova vrsta umetnosti posedovala ranije.

Pritom, drugi veći problem je otkrivanje rada. Pošto postoji veliki broj sajtova specijalizovanih samo za deljenje i prikaz ovakvog tipa umetnosti, dolazi do duple doze fast digest-a, brzina kojom se street art ‘vari’ u stvarnom životu ovde se povećava jer se recipijent susreće sa ogromnom količinom informacija i slika u gotovo istom trenutku, trenutku skrolovanja. Gubi se ono iznenađenje i oduševljenje prilikom susretanja sa određenim radom na ulici, ako je to neočekivano, kao što je i namera. Pritom, ovo je omogućilo mnogima da nalaze nisko-rizična mesta (napuštene fabrike, kuće, razni prolazi gde nema velikog prometa itd), gde retko ko ili gotovo niko ne može da otkrije taj rad slučajno. Na ovaj način oni mogu da uslikaju rad i tu fotografiju podele sa stotinama hiljada ljudi na mreži. Autor se može proslaviti već nakon jednog nacrtanog rada, koji mogu da vide u isto vreme ljudi u Njujorku, Pekingu, Bangladešu i Beogradu. Neko bi pomislio šta je onda zapravo problem ovde? Problem je u fenomenu „slave preko noći“, dok je u osnovi crtanja stajao „getting up“, dizanje svog imena, svojih radova na zid iznova i iznova, osvajanje čitavih delova grada da bi se postigao „All city“ status, da bi se došlo do savršenstva, do statusa Kralja. Ne samo što sada ne postoji hijerarhija, nego se i gubi mogućnost praćenja uticaja. Ranije se znalo da je jedan uticaj dolazio iz Njujorka, pa da je struja iz San Franciska uticala na grafiti struju susednog grada, i slično. Sada je moguće da neko iz Pariza kopira stil jednog Norvežana, koji je kopirao stil crtača iz Sao Paola. Ovde pak postoji i pozitivna stvar, a to je što sad ja na širem planu i vidim posmatrajući fenomen interneta – konačno je mogućno doći do unifikacije svih naroda, konačno možemo da osetimo čitavu planetu kao jedan pulsirajući organizam, zapravo kao jedan sveprožimajući impuls world wide web-a. Povodom sličnog razmišljanja, KATSU napominje da „do dana dok ljudi ne postanu hardverski povezani sa internetom, i ne postanu čisto konektovani organizmi, fizički prostor će ostati ekstremno moćna platforma za komunikaciju. Postoji izvestan osećaj konteksta kada vidite nešto naslikano na zgradi bez dozvole. Stimulira vaš nervni sistem u pravom smislu. Dizanje imena fizički iziskuje rizik, rizik koji je važan deo vrednosti grafita sveukupno.“

I ovo je zapravo izjava sa kojom se u potpunosti slažem. Ipak, KATSU je tu pomalo i dvoličan jer on sam shvata značaj kakav internet nudi kao poseban medijum, te ga je i sam u više navrata koristio da iznese određene stavove, radnje, pa čak i prevare gde je publici ponudio lažno tagovanje Pikasove slike obrađeno u programu za video-manipulaciju, bez obelodanjivanja da je to bio zapravo njegov eksperiment. Dobio je gnevne reakcije ljudi, ali je snimak viđen na stotinu hiljada puta. Dostigao je status viral snimka.

Ono što je voz predstavljao za prvog crtača, a potom zid za drugog, u budućnosti internet može da predstavlja za ovu treću vrstu stvaraoca koji će tada verovatno već biti potpuno prilagođen virtuelnom ophođenju, bez ovog otklona koji i mi često posedujemo. Ako je krajnji cilj crtača da se njegovo ime vidi što više puta, onda je internet kao medijum najpodobniji sada, isto kao što su vozovi bili pre trideset godina. Upravo je i evolucija grafita dovela do toga da oni kao forma opstanu, čak i pod tolikom višedecenijskom opresijom.