Kada neko delo dođe do višeg stepena razvoja, ono dostiže meta-nivo, odnosno svest o sebi. Samorefleksivnost kao osobina javlja se najčešće u zrelom dobu, i teži da otkrije šta leži iza onog ‘Ja’, kao i na koji način se ono predočava svetu. Najpre bih želeo da pobliže odredim termin ‘meta-grafiti’ koji se do sada, makar koliko sam istraživao, nije pojavljivao uopšte, ili ne u tom obliku. Ono što bih stavio u ovu kategoriju spada i u širi domen street arta (u čiji koš guram i grafite, naravno, no sve posmatram kao članove jedne veće porodice, te je korišćenje termina ‘grafiti’ ili ‘street art’ kod mene potpuno zamenljivo). No, biram termin meta-grafiti zbog toga što mi je najadekvatniji, iako se sam služim primerima svojih stencila i paste-up radova. Grafiti o grafitima, jednostavno rečeno, prisutni su već dugo, i mogu se videti i u šaljivim porukama poput ovog rada koji prisustvom ironije naglašava paradoksalnost svoje poruke. Ironija kao retorska figura se vezuje za meta-svojstvo, i često koegzistira sa samoreferencijalnošću, što je npr. izuzetno često u postmodernoj književnosti koja se naslanja na ironiju kroz samosvest.
Da ne bih širio priču o pukoj teoriji, baciću se na prikaz mojih radova koje sam sa unapred određenim ciljem i grupisao tako da bih mogao da objasnim određenje meta-grafita. Najpre bih se pozabavio radom koji je komotno mogao da se nađe i u prethodnom tekstu, u vezi sa dekontekstualizacijom. U pitanju je moja obrada Mikelanđelovog Davida kojeg sam konvertovao u dvodimenzionalnu formu i izmenio mu neke od bitnih odlika prepoznavanja, time što sam umesto glave posadio NY fat cap.
Pokušao sam da uspostavim balans između veličine replike i originala, ali na kraju je moj David dostigao tek visinu od 160 cm, i time važi za najveći rad koji sam napravio. David u izvornom obliku ne bi bio potpuno usklađen sa samom formom, jer je rascepkana i fragmentarna estetika šablona takva da bi se sva elegancija statue stopila sa površinom i iščezla, dok time što mu menjam osnovu prepoznavanja (glavu) i na nju banalno stavljam sliku NY fat cap-a, menjam i njegovu svrhu. Takođe, klasična Davidova poza biva rekontekstualizovana time što nalikuje pozi crtača koji koristi sprej pri zidu. Zapravo sam hteo i da mu dodam sprej u ruci gde bi se umesto kepa našla Davidova glava, ali nisam hteo da budem grub u odavanju ideja. Ovako je ona ovde data suptilno, prefinjeno. Iako je odrađeno pored skitnice koji je spavao stojeći sa druge strane stepenica.
Bebu sa sprejom sam odradio pre godinu dana i svakako taj rad spada u prve koje sam planirao za ovu grupu. Tada sam lepio dosta plakata sa mračnijim motivima, i mislio da je upravo ovim (jednim od retkih radova koje sam štampao u koloru) napravljen balans i time dodatno osvežen grad šarenilom. Ideja je tu vrlo jednostavna, beba sa sprejom u ruci i flekama od boje predstavlja ljupku glorifikaciju ovog našeg zanata, i njena nevinost u očima jeste ona istinska sreća i zadovoljstvo koje se javlja u trenutku izrade. Zapravo, ta beba i oličava ono što je suštinsko za crtanje noću, za lepljenje svojih paste-upova i izradu šablona. Puls grada se nikad ne može osetiti na sličan način.
Šablon „U slučaju panike uništiti zid“ mi je takođe drag; za razliku od gornjeg rada, ovde se ne opisuje svrha, već razlog, kroz pitanje – zašto crtači i street artisti imaju želju da provode noći u crtanju grafita? A odgovor leži u toj intimnoj potrebi da se usmerimo ka jednoj akciji koju odlikuje repetitivnost (u slučaju tagovanja npr.) i koja dovodi do smirenja. U osnovi crtanja leži ona dionizijska potreba za stvaranjem i razaranjem, i ona je oličena ovde kroz stapanje oba principa, dozvolila im je da koegzistiraju.
Za poslednji rad u kojem se ironija i intertekst spajaju kroz postmodernistički postupak negiranja tradicije i istorije, odabrao sam Dekarta. On jeste kamen temeljac zapadnjačke filozofije sa svojom toliko famoznom a izlizanom floskulom „Mislim dakle postojim“. Po mom skromnom mišljenju, smatram da je Dekart banalno poistovetio razmišljanje sa postojanjem, što postaje očigledno kada pogledamo istočnjački model kroz pojam meditacije – ona zahteva potpuno čistu svest koji bi Dekart onda odredio kao ne-postojanje, jer se razmišljanje potiskuje. Samim tim, ono što Dekart naziva mišljenjem, danas je adekvatna glagolska imenica ‘smaranje’ kao problem modernog sveta. I to je tek prvi sloj poigravanja prikačen za ovaj rad, međutim, onaj meta-referentni sloj leži u precrtanoj prvoj reči i drugoj postavljenoj – šaram – dakle postojim. Za kapitalistički sistem Zapada aktivnost jeste jedini vid postojanja, zanemaruju se i razmišljanje i meditacija, i nameće se rad kao odlika življenja. Labor omnia vincit.
Na kraju, svrha samorefleksije jeste dostizanje spoznaje o sebi, ili grafitima u ovom slučaju, kao nečeg što živi zasebno i što je samo sebi dovoljno. Tu leži i glorifikacija samih radova, njihovog života i smrti na zidovima, bez ikakve pretenzije na jednoznačnost ili pristrasnost. I moji i tuđi radovi koji spadaju u ovu grupu predstavljaju zaista jedan poseban odeljak sistema street arta, i kroz pojam ‘meta-grafita’ smatram da bi trebalo da se ubuduće obrati više pažnje na njih.