Mehanizmi koji stoje iza stvaralačkog procesa izrazito su kompleksni, nepojmljivi, ali stvaralac ideje ili dela stiče iskustvo koje mu omogućava da shvati koji trenuci donose plodonosne proizvode. Takođe, ubrzo dođe i do suočavanja sa onom mračnijom stranom (ne)stvaranja, period koji on može nazvati hibernativnim da bi zamaskirao svoju strepnju, period koji možda i nosi u sebi klice ideje koja još nije spremna da se rodi, i čeka zrenje kroz vreme. Recimo da sam i ja tip kreatora koji će ubeđivati sebe da ovi neplodni stvaralački dani ipak znače.
Iako sam ove godine imao dovoljan broj radova da kažem da nisam upao u potpunu odsečenost od stvaralačkog procesa, i da je moj rad na street art-u pomalo potisnut zbog većeg angažovanja na drugim stvaralačkim frontovima… ipak, strepim od toga što ne uspevam da se organizujem dovoljno dobro, da konceptualizujem projekat koji ima određene okvire, ali nedovoljno definisane i izražene da bih od njega napravio celinu. Neki od prethodnih radova nose klicu zajedničke ideje, no ovaj tekst se time neće baviti.
Današnja tema jeste odnos prema sebi kao kreatoru putem autoportreta koje sam prebacivao na medijum paste-up plakata. Njihova ideja je često bila svedena: prvi u nizu ovih radova, star godinu i kusur dana, jeste u sklopu ciklusa portreta „Dobro dete loš grad,“ koji je objašnjen u petom poglavlju. Definicija autoportreta podrazumeva odnos prema samom sebi i vlastitim osobinama. Svakako, možemo pod time pretpostaviti snažan egoistički nagon, ali ne u negativnom smislu, već u smislu želje za istraživanjem sebe. Ovakvu definiciju ne možemo vezati za takozvani „selfie“, koji ipak ima drugačiju funkciju i socijalnu ulogu, zato biram taj staromodniji termin ‘autoportret’ kao adekvatan za ono što sam želeo da prikažem.
Prvi portret u ovom nizu već podrazumeva jednu rečenicu, izjavu kao hipertekst koji nas odvlači na više mesta, najpre kao aluzija ka Kendrikovom albumu „Good kid mAAd city“, potom ka mojoj priči „Poročan nakot“, i ka samom blogu. Dalje, putem hiperlinkova postoji mogućnost odlaska do stranica i profila koji prikazuju ostatak mog stvaralaštva.
Pošto je ova izjava bila rogobatna, čitava rečenica nije praktična u primeni za reklamiranje sadržaja, nakon osnivanja kanala odlučio sam da odradim novi autoportret sa ciljem reklame. Tada jesam donekle zanemario bitan faktor stvaranja odgovarajućeg imidža, ali o tome ću kasnije.
Ovaj drugi portret preuzeo je motive iz prethodnog, sakrivajući identitet radi stvaranja vela misterije, a i iz legalnih razloga, jelte. Potom, pitanje „Ko je Vudemn?“ bi takođe trebalo da zaintrigira prolaznike i odvuče ih ka toj hipetekst izjavi koja bi ih mogla odvući ka ovom blogu ili fb stranici i dalje ka potrebnom sadržaju. Za one pažljivije, već postoji link u gornjem uglu kao reklama. Zamerili su mi da nije toliko primetno, i da ljudi previde i ne obrate pažnju. Taj pokušaj advertajzinga je bio mahom neuspeo jer nisam video priliv novih ljudi. Ali ipak, bilo je reakcija, i ljudi su prepoznavali to lice, koje je imalo svoj ulični život. Ja sam mogao da budem samo referentna tačka ka tom portretu ali on je imao svoj zasebni život, ili kratkotrajni, u slučaju bržeg skidanja, ili nešto duži. Neki od portreta svoje već nekoliko meseci i dalje.
Pošto sam u međuvremenu već počeo da shvatam mehanizme reklamiranja, clickbait naslova, odabira sadržaja i štedljivog biranja reči, došao sam na ideju za treći portret. Kažem, ideju, ali čitav ovaj tekst se zasniva na premisi da sam ostao bez ideja, ili bez jednog čvrsto oblikovanog koncepta koji bih mogao da ispratim, za koji bih mogao da vežem smisao svog postojanja. Sve ove autoportrete ne doživljavam kao uspele na način na koji želim da moji radovi postoje. Ali oni možda i jesu nužno zlo, makar jer imaju tu jednu bitnu funkciju kreiranja imidža. Treći autoportret prikazuje zapravo tri uklopljene fotografije, svaka sa različitim izrazom lica. Neću da objašnjavam očigledno, šta treba uopšte da označava ovaj jeftin trik sa fotkama, ali bitan ‘napredak’ kod ovog portreta jeste svedenost na samo jednu reč, jedan izraz: Vudemn.
Ova reč je možda i najbolja vrsta hiperteksta, dovoljno unikatna da ne odvodi ljude ka nebitnom sadržaju, i dovoljno upadljiva da bude zapamtljiva. Ona je gotovo ključna u stvaranju tog imidža, jer lik je tu čisto radi vizuelnog vezivanja za ime koje nosi značenja. Lik treba da bude donekle skriven jer imidž podrazumeva misteriju koja ne biva nikada razotkrivena. Razotkrivanje bi uništilo imidž i dovelo do obelodanjivanja ličnosti koja možda čak uopšte nema veze sa njime. Naravno, kontradikcija leži u tome što samog sebe razotkrivam ovim tekstom, ali ljudska znatiželja ima svojih granica – mali broj ljudi će tim ‘Vudemn‘ hipertekstom doći do ovog bloga, što možda i jeste najbolje za mene (kao ličnost, ne kao lika). U tome leži dvostrukost autorovog odnosa prema svom delu i prema publici – publika je potrebna da bi mogla da stvori neku vrstu priznanja, ali nije merilo za kvalitet. Međutim, samo priznanje može dovesti do samopouzdanja koje je autoru potrebno da nastavi da stvara zbog toga što ima recipijente tog sadržaja.
Interakcija jeste vrlo bitna, i sve što stvaram podrazumeva neku vrstu dijaloga, ili možda još bolje – agona. Nisam bez razloga iskoristio ovaj starogrčki termin koji podrazumeva sukob na najopštijem planu. Još jedan bitan znak koji pokazuje da agon podrazumeva interakciju jesu termini protagonista i antagonista, koji već u sebi sadrže tu reč i koji podrazumevaju učešće različitih aktera. Agon nastaje prilikom intervencije na radu: neko dodaje Hitlerove brkove mom Tajleru Durdenu i time ga dodatno kontekstualizuje; u krečenju zida, u gaženju, u afirmaciji, u heštegu na instagramu. Agon je glavna sila stvaraoca, jer podrazumeva sukob stvaranja i ne-stvaranja. Ali je ipak nositelj životodavne energije, u širenju i skupljanju, udisaju i izdisaju. Zato su meni ovi autoportreti bitni jer se uzdam u to da oni predstavljaju most ka onoj drugoj strani koja ispunjava kreativnim nabojem pri stupanju na to tlo. Vudemnizacija jeste upravo to, tranzicioni period, prokletstvo koje podrazumeva stvaranje u ne-stvaranju, u ovom konkretnom slučaju – hiperprodukciju i hiper-lepljenje plakata čija jedina funkcija jeste reklama, i eventualno nada da će kroz interakciju doći i nešto mnogo veće od pukog kreveljenja pred kamerom. I na simboličkom planu ovo deseto poglavlje može da označi neki vid prekretnice, ili makar mosta ka novoj etapi stvaralaštva, eventualno – novoj energiji i motivaciji.
