Lepro-futurizam nije umetnički pravac, to je ideja, ne teži da zauzme mesto u jednom parčetu epohe, da ga zaposedne i šćućuri se u neke godine, da bi potom ostao zapamćen kao još jedan trag prašine.
On svoja janusovska lica duguje svemu što je proteklo, i onome što je prokleto. Apokaliptično gleda u budućnost, i rado prihvata svaki (neminovni) kolaps. Ali, da ne bismo potonuli u more nadmenih fraza, pogledajmo primer lepro-futurističkih stihova:
Lepro-futurizam je senilni brat blizanac retro-futurizma. On se oslanja na slične fraze, pa je i samo ime dovoljno blisko da se njih dvojica mogu slučajno pomešati. On boluje od začudne potrebe za asonancom i aliteracijom kao (ne)adekvatnom zamenom za rimu, otud i kriza identiteta: ova braća blizanci dobili su imena dovoljno slična, da kad im se neko obrati, nikad ne znaju koga od njih dvojice traže.
Dok retro-futurizam zamišlja kakva budućnost bi izgledala u nekoj od prethodnih skorijih era, lepro-brat uvek uzima istu tačku iz prošlosti koju kombinuje s budućim: srednji vek, doba vladavine kuge, pošasti, prljavštine, bolesti, ali isto tako i, ne sme se zaboraviti, trubadurske poezije.
Lepro-futurizam je regresija u prastaro, zaboravljeno, gotovo istrebljeno. On je naslednik nesrećne buve Xenopsylla cheopis inficirane gram-negativnom bakterijom Pasateurella (kasnije Yersinia) pestis.
Svedočio je sledećim događajima:
- 541 – Početak Justinijanove kuge (Prva pandemija)
- 1260 – Najranija organizacija flagelanta, Peruđa
- 1347, Jesen – Crna smrt (Druga pandemija)
- 1593 – Velika kuga u Londonu (Zatvaranje pozorišta)
Poseduje nestabilnu moć predviđanja budućnosti, zato je glas lirskog subjekta uvek propali prorok.
Lepro-futurističko delo koristi arhaične izraze i modernu tehnologiju, oni se drže za ruke, igraju pagansko kolo svojim robotičkim nogama, dance macabre gde je smrt postala samo fraza, prevaziđena kriogeničkim napretkom i sačuvanim mozgovima koji potom bivaju smešteni u kavez Boston Dynamics mašinerije. Ali čemu snaga ako glava i dalje nariče?
Lepro-futurizam odlikuje samosvest do granice samouništenja. On je “dovoljno samosvestan da shvata ograničenja svoje samosvesti”, on je samo-referencijalan po svaku cenu.
Slogani lepro-futurizma nisu ništa više od najobičnijih floskula:
Slavimo Prosjake
Spalimo banke!
…čime aludiraju na činjenicu da svaki slogan postaje banalan, kao reč koju ponoviš stotinu puta –pojede samu sebe. No kad smo već kod ispraznih slogana, još jedna korisna alatka u stvaranju umetnosti jeste svaki mrtvi jezik (latinski, akadski etc). Zapravo, samo mrtve jezike treba koristiti, jer banalno i mrtvo ne idu pod ruku, osim kad im ruke ne staviš u iste lisice.
E-nu-ma e-liš la na-bu-ú šá-ma-mu
šap-liš am-ma-tum šu-ma la zak-rat
apsû-ma reš-tu-ú za-ru-šu-un
mu-um-mu ti-amat mu-al-li-da-at gim-ri-šú-un
Protivrečnost i nesavršenost su jedine konstante. Efemernost i ostale -nosti takođe. Alius tumenti aqualiculo mortem parturit.
Autor ovakvog dela ne krade samo ideje i citate – on krade knjige iz kojih otima ideje i citate. Rusalke su pevale o umetnicima koji se prevrću u grobu kad neko ukrade njihovu knjigu… a ima li većeg odavanja počasti našim prethodnicima, nego pretvaranje njihovog inače nepomičnog tela u Perpetuum Mobile, stalnom krađom i pogrešnim citiranjem?
Poeziju autora lepro-futurizma često prati koprolalija; nekontrolisana, jecajuća muka svakog umetnika koji pokušava da ostane priseban, da lascivnost sakrije pod providnim kaputom, ali ona izvire, njoj je suđeno da izroni iz utrobe u obliku životinjskog krika i otera SVE U TRI PIZDE MAJČINE ODAKLE SU POTEKLI, kurvini sinovi, jebo im pas mater ubogu. Sve simptome srednjevekovnih bolesti protiv kojih moderna medicina nema leka, ublažuju flaše divlje fermentisanog piva – Lactobacillus bakterija i Brettanomyces kvasac vredni su radnici u pravljenju napitka koje pomaže u suočavanju sa oronulim telom. No, od svih bolesti, jedino lepra se ne sme tretirati, iz očiglednih razloga.
Svako ko želi da stvara u duhu lepro-futurizma, mora da prođe proces bratimljenja. Izvor je uvek osoba već inficirana ovom bolešću, i sa drugom osobom mora pustiti malo krvi iz svoje mišice, potom oni liznu jedno drugom puštenu krv, poljube se i zareknu da će zanavek stvarati pod okriljem iste bolesti. Ako se kojim slučajem zadesi da jedan od umetnika umre, ovaj drugi, s kojim se pobratimio, zabada mu u pupak trn od crnog gloga, da se mrtvac ne bi povampirio – zašto? Pa, ima li šta jadnije od povampirenog umetnika?
Između dva lepro-pobratima nikad ne sme doći do bliskog kontakta, sve požude se potiskuju zarad poezije. Ženama je ovo, pak, dozvoljeno, jer njihova inicijacija podrazumeva i da poveće dojke nose preko ramena kojim prevrću žar. Njihovo mesečno krvarenje takođe utiče na regeneraciju krvi koju su spojile, muškarci otud plaćaju cenu na drugačiji način – time što svoje seme potiskuju dok se ne stvrdne u kuglicu besa. Jer kako drukčije aktivirati trbušne harmonike kad na doktorskom pregledu mašine radijacijom aktiviraju ovaj začudni instrument zašiven u trbuh tokom jedne pijane noći?
Na francuskom jeziku, oštećene kamene statue fasada i dalje se nazivaju lepreuse. Na engleskom, od reči „pestilence“ (kuga, pomor) dolazi reč „pestilential“, koja označava nešto „štetno za moral i javni mir“. Bolest nikad ne stoji zasebno, ona se uvek projektuje kao negativno. Lepro-futurizam slavi bolest u svakom obliku baš zbog njene omniprisutnosti i neminovnosti.
Bolest je uvek glavna tema, ona nikad ne može biti monotona, ona je „noćna strana života“, a čak i kad kriogene glave produže svoje bivstovanje do iznemoglosti, kad im tela postanu čist čelik, fantomski bol uvek će podsećati na sve naše bolesti, sve bolesti predaka, željenih i neželjenih jebanja.
Lepro-futuristički umetnik jeste interdisciplinarni stvaralac, on već pri samoj izradi ideje (ili dolasku do nje putem božanskog nadahnuća) razmišlja o različitim formatima putem kojih može da je ostvari.
Pesma nikad nije samo tekst na papiru ili ekranu, ona je propraćena atonalnom muzikom, iskasapljenim semplovima iz Arturia Pigments-a koji su uz Paulstretch plugin razvučeni do beskonačnosti, mešavinom zvuka sintisajzera daleke budućnosti (zapravo u pitanju je hor žičanih kurjaka koji će tek nastati) i melodije ciganske violine.
I možda najbitnija napomena – svako lepro-futurističko delo nikada nije lepo, i nikada nije ružno. Ali i ne pretenduje na to da transcendira ove kategorije, nego jednostavno: njihova svrha leži u nečemu drugom. Svrha ovakvog dela leži u procesu, u trenutku mahnitog zanosa stvaranja, u sklapanju i preklapanju, u prežvrljanim stihovima, u redovima beležnica koje popunjavaju isprazne fraze – da bi potom svaka od njih dobila smisao kad se uklopi u jednu pesmu. Dakle, lepro-futurizam teži ka tome da pomogne svim obolelim, jer onaj ko nije oboleo, ne može stvarati. Panacea se ne krije u finalnoj formi pesme, već u procesu dolaska do nje. Nikakve pokude niti pohvale ne mogu da dotaknu ovakvog umetnika. On stvara jer mora, to je njegova svrha, on ne juri nagrade, tiraže, re-izdanja, naslovne strane. Svako delo lepro-futurizma odbija da nosi oznake copyrighta. Svako delo lepro-futurizma može se umnožavati, cepati, prisvajati, zaboravljati – ono nikad ne nosi oznake izdavačkih kuća na svojim koricama, nikad ne čuči u muzeju jer prezire nepomičnost, ono je rođeno na smetlištu, raste na smetlištu, i završiće svoj životni vek na smetlištu, kad prašina atomske pečurke prekrije naš bujni korov. Ono je…
