Razmišljao sam dosta o slučaju Aarona Swartza i njegove tragične smrti koja je prikazala brutalnu borbu jedne genijalne individue sa čitavim državnim aparatom. U njegovom prosvetljujućem „Gerilla open access“ manifestu ističe značaj informacije u tehnološkom dobu, kao i nemogućnost pristupa od strane običnih ljudi, ljudi koji jedino plaćanjem mogu da ih priušte. Iako sam imao na umu njegovu figuru za jedan od radova, ipak sam odlučio da je izostavim, i da je bolje da u ovom tekstu samo izložim neka od razmišljanja. Swartz slučaj je pokazatelj nemogućnosti borbe u stvarnom životu, i time što sam odabrao samo fiktivne figure koje predstavljaju neku vrstu pobune, sve tri relativno različite ali sa određenim zajedničkim osobinama. Ovde jeste odista predstavljena jedna pesimistična orvelovska vizija sveta, iako ja sam nemam tendencije da naričem nad time – moje je da posmatram i tumačim. Jedini način da se stvori promena jeste da ogroman broj ljudi prvo shvati nemogućnost dolaska do nje. Deluje paradoksalno, ali osnove hakovanja su upravo u tome – naći falinku u naizgled savršenom sistemu, hakovanje čini da program radi ono što inače ne bi trebalo. Stvoriti revoluciju, to je – hakovati stvarnost.
Šablon Tajlera Durdena sa natpisom „1st rule of fight club – never hashtag fightclub“ služi kao opomena da se kontra-kultura razara iznutra zbog toga što se njene antikonzumerističke ideje provlače kroz produkte koji se temelje na konzumerizmu. Film Fight club je stvorio čitav kult koji je dalje pokrenuo zaradu od robe bazirane na njemu; time se poništava idealistička osnova filma. Rekao bih da je ta ambivalentnost glavna tema filma, i da je savršeno oličena u rascepu glavnog junaka – zbog toga na kraju i vidimo Džeka koji pokušava da uništi onu razaralačku stranu svoje ličnosti oličenu u Tajleru, koji je postao nemoguć za kontrolisanje.
Koristeći poruku koja se odnosi na popularni trend heštegovanja, reklo bi se da i ja naizgled upadam u istu zamku ako sam ja onda prvi koji će da okači sliku rada sa hashtagom. Ali postavlja se pitanje – da li je poenta u širenju poruke ili načinu na koji se poruka širi? Makar lično imam opravdanje za kačenje, oličeno u potrebnoj dokumentaciji svih mojih radova na jednom mestu. Svakako sam potvrdio svoju pretpostavku da će se verovatno javiti ljudi koji će fotografisati rad i postaviti hashtag referencu baš na predvidiv način. I to se desilo već prvo jutro nakon što sam odradio rad. Nema boljeg svedoka o predvidivosti jedne masovne kulture od toga.
Fsociety poster mi je bio izuzetno prijemčiv za ovaj projekat, pogotovo što oni predstavljaju fiktivni pandan Anonimus organizaciji, dok sama serija Mr Robot na fin način aludira na fiktivni film „Careful Massacre of the Bourgeoisie” čiji nastanak je simbolično vezan za 1984. godinu. Fsociety predstavlja isto što i Anonimus samoj pop-kulturi: privid otpora i revolucije koja se zaista ne odigrava već živi u svom spektaklu, živi u slavljenju hakovanja twittera članova ISIS-a stavljanjem gej fotošopovanih slika njihovih vlasnika na kaver. Iako Fsociety u seriji „Mr Robot“ zaista dolazi do konkretnog cilja, upravo tu se pokazuje šta bi se desilo da se u stvarnosti desi promena takve vrste – kolaps koji ne rešava stvari, zašto? Jer ne postoji rešenje. U osnovi pobune i pokušaja promene stoji čovek kao nesavršeno biće, biće puno mana koje zalud teži utopijskom udruženju iako se njegova istinska priroda sukobljava sa njime. No, ipak su nam potrebna ovakva udruženja radi ubeđivanja sebe da nismo potpuno upali u konformizam. To me podseća na onu teoriju o Matrix filmovima gde ne postoji Zion, gde je i on proizvod mašina, simulacija koja je data onom malom procentu ljudi koji imaju tendencije ka pobuni, i da je njima samo omogućeno da tu svoju pobunu izražavaju u jednom drugom, izolovanom delu simulacije.
Poruka ispod Fsociety šablona nosi dvoznačnost u smislu i u samom izrazu koji cenzurom jednog slova ukazuje da je poruka postala beznačajna. Ona je iznova razorena auto-cenzurom toliko prisutnom čak i na internetu koji je često u početnim godinama glorifikovan kao medijum sposoban za potpunu slobodu govora, da bismo par decenija kasnije svedočili Wikileaks skandalu koji Američku vladu dovodi u situaciju ne da reaguje na istinitonosne informacije koje su procurele, već na žestoku i nasilnu potrebu da osude „krivca“ (uzrok masovnih protesta sa sloganom „Don’t shoot the messenger“)..
Cenzura reči u ovom dobu i vremenu deluje komična, cenzurišu se psovke u filmovima koji glorifikuju nasilje, koji prikazuju obilne količine krvi, mutilaciju udova, zumirane polne organe etc etc. Čak se i u samoj seriji Mr Robot cenzuriše reč „fuck“, što deluje komično kad je u pitanju sadržaj serije koji se bavi temama slobode govora i delanja. Zato je cenzurisan i ovaj tekst ispod maske – nije bitno šta će se zaista reći, jer niko neće čuti. A ako iko nazre ono što se govori, to će doći kroz filtrirani kanal u kojem će se odstraniti sve nepogodnosti za sve te krhke uši koje ne mogu čuti jedno „JEBEŠ“, a čije unutrašnje čulo tu reč izgovara češće nego što je spremno da je vikne naglas.
Poslednja figura tematski naizgled odudara od prethodne dve po pitanju ideologije koja iza nje stoji, te bih zato dodatno problematizovao šta se podrazumeva pod anarhističkim idejama Negana, antagoniste kasnijih sezona serije „The walking dead“, kao i stripova, odakle sam preuzeo lik, jer mi se čini prikladnijim nego još nedovoljno istaknut Jeffrey Dean Morgan. Negan se vezuje za anarhistički model samo iz izvesne perspektive; njegov sistem vladavine zapravo podseća na monarhistički sistem sa određenom hijerarhijom podanika, pratilaca i vodnika koji kontrolišu fragmente veće teritorije. No pošto su ovi likovi smešteni u postapokaliptični svet gde državno uređenje uopšte ne postoji, i gde je samim tim već uspešno i pasivno sprovedena glavna anarhistička težnja, ostaje pitanje problematizovanja vladavine nakon vladavine. Sajber-ratovanja ponovo zamenjuje staromodni sistem „Ubij ili budi ubijen“, sistem kojem se preživeli moraju povinovati da bi opstali. Neganova ideologija stoji u sivom području, dok iz perspektive naših glavnih junaka njega gledamo kao tiranina, a saosećanje sa junacima, koji nisu nimalo bolji od samog Negana, dolazi iz poznavanja svih njihovih mana, vrlina, svih dela koje su počinili. Čitav njegov sistem je tako uređen da omogućuje onima koji su u njemu da žive normalno koliko je to moguće u doba post-apokalipse. Za Negana, pak, kao i za dve prethodne figure, vezuje se često, možda čak i namerno, onaj toliko često pogrešno tumačen aspekt destrukcije i haosa koji se integralno vezuje za srž anarhizma. No, nečiji spasilac gotovo nužno mora biti nečiji uništitelj.
Osnovna ideja iza ovog rada je malo drugačija, i rekao bih, ne zahteva ozbiljno teorijsko tumačenje jer je nastala na osnovama jednog posprdnog poigravanja sa onim što se dešava na zidovima grada , a to je masovna invazija „Go vegan“ grafita koji zapravo stiču veliku popularnost na društvenim mrežama. Očigledno je da politički korektna kultura uzima maha i kod nas, i to na odveć poznat kancerozan način – ističe se osobeno mišljenje kao jedino validno, i od svih se zahteva da se njemu povinuju. Gotovo uvek prisutnom ambivalentnošću mojih radova izbegavam propagiranje jedne ideje, iako ja lično imam prava njome da se vodim. Ovaj blog svakako više služi kao iznošenje ličnih ideja o radovima koji više nisu moji nakon što se pojave na ulici, što je i razlog zašto ih više ne potpisujem. Ali osetio sam ipak potrebu da bocnem sve one koji smatraju da su ulice milostive i da tako olako primaju loše radove i vrlo ograničene ideje na svoju kožu.
Vođen sličnom asonantnom strukturom slogana, moj „Go Negan“ je na isti način bezuman i glup kao i onaj slogan na koji aludira, jer u suštini iza cele poruke ne stoji jedna čvrsta, koherentna ideja, slogan postaje zanimljiv uhu, prijemčiv PC hipster-konglomeratu koji bi razrogačeno pobegao od krave kad bi ga slučajno šibnula po obrazu terajući obade i muve, ali ne preza od toga da se diči sloganima „Not your mom, not your milk“. Na kraju, sve što su autori (ili autorke, da ne grešim dušu o jezički osetljivu PC kulturu) ovog rada postigli, jeste izuzetna popularnost na društvenim mrežama… što im je možda i bio cilj. A ako je cilj bio da se raširi svest o eventualnim štetama jedenja životinjskih proizvoda, po ljude, a i same životinje, jelte, mislim da nisu uspeli u naumu. Jedan Negan bi svakako bio dovoljan da dovede u red sve te borce za prava. All life is precious.
