Skoro sam primetio da skoro svi žele da iskažu svoju misaonu „osobenost“, svoju relevantnu postojanost putem grafita, poruka na zidu, stencila sa određenim frazama. Naravno, zid nema mehanizam cenzure, on sve prihvata, i u svetu grafita tako treba da bude i biće dok je zida nezaštićenog električnom presvlakom. Ali takođe, u svetu grafita postoje izvesna nepisana pravila koja diktira najpre zdrav razum, a onda i sveobuhvatna ideja o hijerarhiji tipova grafita.
Pošto tradicionalni grafiti crtači smatraju da street art (stencil, paste-up, stiker) ne obuhvataju sam pojam grafita, pokušaj predstavljanja hijerarhije, nadređenih i podređenih formi, postaje mnogo teži, ali ja imam svoju zamisao koju bih preneo ovde.
Da bismo pokušali da prikažemo koja forma grafita stoji kao nadređena ostalim, najpre je potrebno da dođemo do razloga – zbog čega je to uopšte potrebno? Ovde ulaze u obzir tri faktora: umeće, vreme izrade i kvalitet. Za običan tag potrebno je izuzetno malo vremena da se odradi, on je najniža forma i zaslužno stoji na dnu. Što znači da svako preko taga može da odradi throw-up grafit ili neko veće delo bez straha da će autor taga uzeti ovaj čin za zlo.
Prema ovom obrascu, što je grafit kompleksniji, on se nalazi na višoj poziciji lestvice, što znači da će neki wildstyle, mural ili slični akt nesumnjivo stajati na vrhu. Kada uključimo i street art u čitavu priču, stvar postaje kompleksnija – na primer, prateći ona tri faktora moramo da menjamo neke činioce, jer iako za šablone nije potrebno veliko vreme izrade samog grafita, ipak dosta vremena ode na sečenje i spremanje tog šablona. Ali taj čin nije adekvatan vremenu crtanja na ulici zbog toga što nije podjednako rizičan. Paste-up plakat je isto problematičan – ovakvi plakati su najlakši za obradu na ulici, najbrži za izradu, ne zahtevaju bučno čangrljanje kuglice spreja, i ne deluju sumnjivo. U pokušaju da uglavim i ove forme u onu hijerarhiju, rekao bih da stencil i paste-up smeju da pređu samo preko taga, i to samo u određenim slučajevima koji uzimaju u obzir i kvaliltete samog taga. Ipak, sve ovo ne znači da opravdavam „gaženje“, nego sam samo hteo da predočim jedan sistem koji ima svoje zakone i osnove, da bih se sada nadovezao na glavnu temu, a to je: Šta se dešava kada neko drugi pregazi ova pravila, kada ih ne zna, ili ne uzima u obzir?
Ideološki grafiti podrazumevaju poruku kojom autor želi da iskaže svoj stav, glorifikuje svoju političku ideologiju, seksualna opredeljenja ili etička uverenja. Ovakvi grafiti treba da postoje jer onda sami zidovi svedoče o diverzitetu mišljenja. Međutim, ja imam dva problema sa ovakvom vrstom grafita: prvi se odnosi na samu ideju koja često ne biva dovoljno razrađena da bi sebe predstavila u najboljem svetlu – ovakvi grafiti često nose banalne jednolične izjave koje nisu nimalo primamljive oku ili uhu, ili se baziraju na banalno-ispraznim igrama reči. Drugi problem s ovakvom vrstom grafita leži u činjenici da ljudi koji ih prenose na zid nemaju tehničku potkovanost, njihovi šabloni cure na sve strane, ostaju vidljive ivice kartona, slova su loše isečena. Njihovi likovi su ružno nacrtani, slova nevešta i amaterska. Ko će ozbiljno da shvati poruku grafita ako je grafit neozbiljno odrađen?
Ovde imam na umu konkretne primere. Najpre, nešto što se već neko vreme širi ulicama, i o čemu sam već nakratko govorio: Go vegan grafiti. Nevešto prikazane životinje i slova koja kao da je crtala osoba koja pati od Parkinsonove bolesti. Ali njihove životinje imaju osoben stil i umiljatost, međutim, sve to pada u vodu kada oni ne poštuju tuđe radove, video sam dosta zgaženih grafita od strane ovih go vegan aktivista, potpuno nepoštovanje za radove u koje je uloženo više vremena i truda. Ako ovi „aktivisti“ pokušavaju da prošire svoju poruku na pozitivan način, u tome ne uspevaju. Stvaraju samo još veću netrpeljivost prema svojoj zajednici koja na ovaj način pokušava da se prikaže kao elitistička i sveznalačka. Njihovi argumenti padaju u vodu kada sve druge posmatraju sa visine koja je jedino njihova i jedina ispravna.
Drugi grafit na koji bih se nadovezao sada dolazi od studentarije u dokolici, i grupe „Kulturom protiv diktature“ koja je upala tek u krajičak oka tokom pređašnjih protesta u Beogradu, Međutim, pored tih delatnosti i ovog šablona ne videh da su se potrudili da išta učine. Zapravo, njihova izvorna ideja, borba kulturom, biva poništena time što su svoje grafite ostavljali na zgradi Filološkog fakulteta (tik uz moj rad Majakovskog), i rektorata. Pretpostavilo bi se da je u osnovi njihove borbe kulturom poštovanje kulturne baštine i značajnih institucija? Ja za sebe ne govorim da predstavljam deo te elitističke kulture, te moji grafiti imaju slobodu da se nađu bilo gde, ali njihova ideološka pozadina im zabranjuje da čine ovakve stvari. Moja Mađarska rapsodija jeste bila politički obojena, ali moji angažovani grafiti uvek nose semantičku dvosmislenost, ironiju ili karakter distanciranosti od jednog vida mišljenja. Forsiranje ideologije je zato uvek štetno jer je jednosmerno. Takođe, ako ovi aktivisti već uzdižu toliko tu kulturu, trebalo bi da znaju da je njihov rad odrađen na Filološkom, ne Filozofskom fakultetu. Tablica s imenom faksa stoji bukvalno pored rada.
Treća vrsta grafita u bliskoj je vezi s prethodnom, i ovde već postoji i subjektivna frustracija zbog toga što su moji radovi bili na meti ovakvog gaženja. Primetio sam da je neko pored mog Žižek-stencila, tik uz njega, nacrtao svoj stencil „queer“, sa čekićem i srpom umesto prvog slova. Nisam imao pojma o čemu je reč i ko stoji iza ovoga ali saznao sam da je u pitanju reklama za LGBT+ muzej, a da je reklamu radila Zelena omladina Srbije. Nisam upoznat s njihovim radom, i ne vidim uopšte na koji način su ove nezanimljive igre reči značajne kao sama reklama ako se ne koriste nikakvim heštegom ili smernicom ka samom događaju. No, zanemario bih uopšte njihov značaj da oni ne ulaze u prostor tuđeg radova. Queer stencil stoji direktno iznad mog imena, a ja iako poštujem njihovu borbu za prava, smatram da i ja imam svoje pravo da svoje radove držim van bilo kakvih jednosmernih ideološki obojenih izjava. Bilo da je to studentski bunt kulturom protiv diktature ili LGBT zajednica. Takođe, pored mog Lavkrafta su isto tik uz sam rad odradili stencil „trans-parentno“, još jedna beznačajna igra reči. Oba njihova dodatka završila su u mraku mog belog spreja.
Smatram da grafiti vode svoj život na ulici nakon izrade, i volim kada dođe do interakcije od strane drugih ljudi, koji dopišu nešto ispod. Te izjave su bile šaljive, vulgarne ili jednostavno apsurdne. Ali ovakav vid remećenja prostora grafita zarad promovisanja ideologije ne prihvatam i dajem sebi za pravo da zgazim svaki njihov rad koji mi zasmeta i koji remeti tuđi grafit. Njihovo nepoštovanje se odražava prema samom medijumu koji koriste i zaslužuju da budu gaženi.
Mislio sam da je prošlo vreme kada su ultra-desničari iz sad već mrtvih grupa poput SNP 1389 crtali svog Putina sa natpisom „Putin is watching you“, ili „Kosovo je Srbija“ i slične stvari. Očigledno je sve ostalo isto, samo su se strane zamenile, došlo je do malog obrtanja, ali opet sve je po starom. Draž samih grafita ne treba da leži u ideologiji, u jednosmernoj zatucanosti, već ili u njenoj ambivalentnosti, artističkoj noti ili eskapizmu. Za one koji žele da forsiraju svoju ideologiju – učinite to slobodno, ali molim vas, potrudite se da naučite pravila grafita, a ni vežbanje samog crtanja ne bi bilo na odmet. U suprotnom, svaka naznaka stvaranja fizičkog kontakta sa mojim radovima završiće gore nego pokušaj abortusa u osmom mesecu trudnoće.
3 thoughts on “11. Poglavlje – Ideološki grafiti i sunovrat kreativnosti”