Pošto je ovaj blog ipak nekakav vid dnevničkih zapisa o Garmonboziji, uvideh koliko bi suludo bilo da ne napišem makar nešto o samoj promociji i zvaničnom puštanju teksta u svet.
Kao što sam obećao, zbirka se, pored fizičkog izdanja (ostalo je još 30-ak primeraka), može naći i besplatno online, na ovom linku. Platforma „Yumpu“ koja služi za kačenje knjiga, ipak nije idealna (osim ako nemate mesečnu pretplatu) pa će ljudi koji gledaju bez ad-blockera biti bombardovani reklamama. Običan ad-blocker, čak i onaj integrisan u vaš browser, radi posao. Svakako preporučujem da sa mog gugl drajv linka skinete pdf ili word verziju za čitanje na miru. Kindle verzija trenutno ne postoji, razmišljao sam i o tome, ali sam format Kindle-a nije dovoljno fleksibilan, trebalo bi razmisliti o lomljenju pesama, što je bio problem i za ovaj prelom knjige, ali sam ga uspešno rešio. Ako bude bilo zainteresovanih za kindle verziju, mogu da mi jave putem mejla.
Trenutno na Soundcloud i Bandcamp platformama možete pronaći audio verzije. Jedino na Bandcamp-u postoje sve tri verzije albuma, dok me je Soundcloud ograničio, pa nisam mogao da okačim više od 180 minuta sadržaja (a onda nasumično odlučio da obriše instrumental verziju jer – koga bole kurac za obične korisnike, I guess?). Od 4. aprila, glavna verzija albuma trebalo bi da bude dostupna i na sledećim platformama: Spotify, Deezer, Tidal, Apple Music. Ovde možete doći do linkova za pomenute platforme.
Sama promocija zbirke bila je održana 11. marta u Kvaci 22. Pored mene, u razgovoru su učestvovali Ivan Isailović i Miloš Živković, njih možda znate preko youtube kanala „Bookvalisti“ gde govore o svetskoj i domaćoj književnosti, modernim naslovima, klasicima, poeziji, kritici etc. Zbog toga su bili odlični sagovornici, pogotovo kad se uzme u obzir koliko se u mojoj zbirci pozivam na tradiciju i intertekstualna igranja, i još jednom im se zahvaljujem na vrsnom razgovoru bez kog bi sama promocija bila uboga i monotona. Događaj su fotografisali Jelena Petrović, moj nekadašnji mentee iz Žiške koja je definitivno prevazišla svog učitelja u zanatu, i John Smith, majstor fotograf pesničkih krugova koji dokumentuje pesničke događaje i ljude iz puke ljubavi prema zanatu: kako poetskom, tako i fotografskom, i čiji radovi će ostati živi i nakon što svi autori koje je ovekovečio fotografijom umru.
Ovaj zapis biće ipak malo drugačiji u odnosu na ostale tekstove iz ovog dnevnika, i mnogo bliži mom ličnom dnevniku.
Zapanjilo me je koliko ljudi mi je postavilo isto pitanje nakon promocije: Kako se osećam? Kao da je uopšte moguće dati precizan odgovor, a na promociji koja je posvećena tebi i tvom delu, osećaš se kao slavljenik rođendana gde su svi došli zbog tebe, ali na kraju večeri samo si proveo vreme vodeći isprazne kratke razgovore da bi svakome posvetio parče pažnje. Isto se verovatno i mladenci osećaju na ceremoniji, toliko stresa i napora je uloženo u dati trenutak da bi sve bilo potrošeno na banalne običaje i isprazno ljubakanje u obraze. Ne znam, možda sam samo cinik koji je previše vremena proveo u svojoj glavi.
Kako se osećam, to glavno pitanje – na koje nije bilo moguće dati odgovor. S jedne strane, olakšanje jer su prethodne dve i po godine bile usmerene baš ka ovom trenutku. Olakšanje što je sve prošlo, što je gotovo, što je cilj ispunjen.
S druge strane… užas praznine, zjapeća rupa koja postavlja pitanje: A šta sad?
U prethodnom tekstu govorio sam o pitanju svrhe u souls igrama, to pitanje se i ovde prenosi. Šta posle Garmonbozije?
Na samoj promociji sam rekao: „Nije mi bitna recepcija zbirke, jer njena svrha ne leži u tome. Nije mi bitno kome se zbirka svidi ili ne svidi (iako može da me dotakne ili povredi), ali samu svrhu zbirka je ispunjavala dok sam je sklapao (poput Frankenštajna koji godinama pažljivo bira delove tela za svoje čudovište), i svrhu je ispunila kad sam je završio.
Zapravo mi teško pada što sve te likove, koji su popunjavali moje mentalne prostore toliko dugo, moram da sahranim. Priča zbirke je retko kada eksplicitno prosuta pred čitaoce, i mnogima verovatno neće biti lako da povežu sve niti u jednu celinu. Mnogo toga je ostalo i nedorečeno, mnoge osobine ovih likova i njihove slutnje, žudnje, lepote i pošasti, ostale su samo u mojoj glavi, te ih definitivno bolje poznajem nego što bilo ko drugi može.
Ali ostaje činjenica da bez završavanja ove zbirke ne bi došlo ni do kakvog ispunjenja cilja, još veća propast i lično razočaranje.
Poput Andrea, kovača souls igara, moram samo da nastavim dalje da čekićam olovo preda mnom, ali treba imati snage – no kako da je stvori? Sve što voli odlučilo je da ga slomi.
Ovo putešestvije i jeste poprimilo neke oblike izgnanstva iz Tebe, iz tog centra dešavanja i gradskog meteža. Samoprognan, s ciljem da procesom individuacije, uz ono jungovsko viđenje alhemije, dođem od blata od zlata, od prljavštine smetlišta, do lapis philosophorum-a. Napustio posao, zapostavio odnose, ušteđevinu posvetio tromesečnom životu van zemlje, kiselim pivima, štampi zbirke, jeftinim pakovanjima nudli, saher torti u poslastičarnicama.
Ovo putešestvije nije bilo linearno. Početno kretanje, pre dve i po godine, delovalo je optimistično, naviranje ideja dovelo je do eksplozije entuzijazma za novi projekat. Konačno, povratak poeziji posle predugog sna! Ali posao je zahtevao veću pažnju, i malo snage je ostajalo za sporedne kreativne radove. Potom pandemija, koja uz višak slobodnog vremena nije donela i višak energije, naprotiv. U jednom trenutku sam se čak i pitao, hoće li ovaj projekat ikad ugledati svetlo dana? Više meseci je prošlo bez ikakvog pomaka, uz osećaj preživljavanja svakodnevnice, do narednog dana koji treba skotrljati niz brdo, pa ponovo krenuti ispočetka. A onda je došla pozna letnja groza.
Znao sam da je bilo potrebno da se ogradim od apsolutno svega i svakoga, ali i tada je bilo potrebno mesec dana osame da bih upao u taj state of mind iz kojeg mogu da stvaram. I jednom kad je krenulo, slivalo se kao nafta iz njenih usta niz pločnik voljenoga grada.
Iako ću pisati još neke tekstove za blog, ovaj tekst je ipak poslednje zbogom. Zbogom svetu Garmonbozije, zbogom delu koje je imalo dovoljno snage da iščupa ovo telo iz dubokog sna, i natera ga da dela tokom dana, dok ponovo ne padne mrak.
Zbogom propalom proroku, čija predviđanja su bila istinita samo kad je govorio o sopstvenoj tragičnoj budućnosti. Zbogom Mariji Magdaleni, nek mi oprosti za svu patnju koju sam morao da prikucam uz njene blede kosti. Zbogom flagelantu, mojoj senci, usamljeniku koji je u ponoru našao utehu jer je znao da u njemu leži potpuni zaborav. Zbogom hordi glodara koja je osuđena na porugu, iako je jedina koja zna kako da odagna kugu iz grada. Zbogom toksoplazmački, čija nedorečena sudbina garantuje možda makar jedan srećan ishod. I zbogom ćerki, iako znam da je čekaju poteškoće na trnovitom putu, pogledi puni prezira, šake pune kamenja, ipak je to poslednje proročanstvo istinito: štagod odabrala, uspeće da se izbori sa njima, bez obzira da li odabere krv ili zagrljaj.
