9. Poglavlje – Portreti i pitanje pevanja

    Ove nove radove posmatram kao neki vid povratka sopstvenim korenima, uzev u obzir da su baš prvi radovi koje sam pravio bili portreti, jednostavni jednobojni šabloni sa natpisom koji je aludirao na dela autora sa portreta, ili je pravio neki značenjski obrt. Iako sam posle dodatno eksperimentisao sa višeslojnim šablonima radi stvaranja većeg broja detalja, shvatio sam da to onda narušava osnovu tehnike šablona koja podrazumeva brzo i efikasno ostavljanje traga na zidu, dok npr. troslojni šablon iziskuje barem pola sata provedenih na jednom mestu, radi sušenja svakog sloja na koji se potom nanosi novi, koji takođe mora da se suši, da bi na njega legao treći, poslednji (do sad sam ih organizovao u tri boje – crnu, kao podlogu, na koju se nanosi siva, i potom bela).

  Gledaću da u nekom budućem videu na mom youtube kanalu idem dublje u detalje same estetike šablona i onoga što ja mislim da je reprezentativno za nju, tako da ću sada samo da se nakratko osvrnem na osnove moje ideje: šablon treba da nosi vizuelni identitet koji je primamljiv oku i vodi ka nečemu/nekome poznatom. Treba da bude određenih dimenzija, dovoljno veliki da bude uočljiv, dovoljno mali da ostane u okviru svojih domena (bilo bi štetno praviti veće šablone ako postoje ljudi koji bi mogli slobodnom rukom da naslikaju određenu ideju sprejom). Takođe, šablon treba da bude što jednostavniji, najčešće jednobojan, što utiče i na brzinu izrade.

   No, da se vratim samim radovima. Ovoga puta tri portreta donose različitu poruku ali zadržavaju tematsku sličnost na opštem planu – pitanje pevanja. Iako sa prvim radom, omažom Leonardu Koenu neposredno nakon njegove smrti, još nisam dublje razmišljao o ovoj temi u sklopu nove grupe radova, ona me je svakako duže vreme intrigirala zbog ličnih zanimanja tim pitanjem koje sam najčešće ostavljao za poeziju. Koen je iza sebe ostavio pozamašno muzičko i poetsko delo, i njegova smrt me je zaista podsetila na večnost u koju pesnik uleće kroz sopstvenu pesmu, te sam napravio varijaciju njegovog stiha “A singer must die”, dajući mu vedriji ton. Zanimljivo je kako je taj ton mnogo bliži poslednjem albumu nego pesmi na koju aludira, a koja je iz ranijeg perioda. Nije se u njegovom glasu osetila rezignacija ili ravnodušnost prema smrti, već potpuno pomirenje sa njom na prijateljski način. Koenov rad je mnogo bliži onom prvom Bukovskom, pa sam ga i odradio veoma blizu njemu, u Svetogorskoj.
Sveukupno gledano, pitanje pevanja je vrlo široko, i ja sam ga kroz ova tri rada sveo na tri procesa: proces afirmacije (Koen), parodije (Žižek) i desakralizacije (Miljković).
Iako je sama problematika pevanja dublja od onog što sam ovde pokušao da predstavim, razmišljao sam o Hajdegerovim ključnim iskazima suštine poezije, od kojih su mi poslednja dva najzanimljivija:

“No, ono što traje, ustanovljuju pesnici.”
“Pun zasluga, ipak pesnički stanuje čovek na ovoj zemlji.”

   I ova dva izraza se suprotstavljaju jedan drugome, ali da ne idem u objašnjavanje njihovih kontradiktornosti, bitno je napomenuti da je suština tih izjava upravo dokaz da je pesništvo kontradiktorno i samim tim uvek postojano i nestalno. Isto važi i za street art, čiji radovi postojanost nalaze na ulicama (kratkotrajno), ali i svoj “večiti” život na internet stranicama, na instagram profilima, flickru, facebooku i ostalim socijalnim mrežama koje pohranjuju enorman broj informacija, i koje će opstati sigurno duže od osoba koje su ih fotografisale.
Takođe, Hajdeger navodi, “poetsko stvaranje se pojavljuje u skromnom obliku igre”, i tu nalazim još jednu sličnost sa street artom. Vizuelna funkcija je primarna za uličnu umetnost, ali ona u sebi sadrži i semantičku ulogu koja objašnjava predstavljenu sliku, i pogotovo ako se slika vezuje za određeni tekst, što je čest slučaj u mojim radovima.

   Drugi portret iz ove serije koji prikazuje Slavoja Žižeka u svom basic state of mind, sa porukom koja nosi blagu crtu ironije i igre reči: “Pevaj kao Slavoj”. Još od Aristofanovih Ptica i Ovidijevih Metamorfoza, slavuj je prikazan kao otelovljenje poezije zbog snage svog glasa. Pukom zvučnom sličnošću reči između Žižekovog imena i ptice, pevanje dovodim u vezu sa harizmatičnom, ali i uznemirujućom pojavom ovog modernog filozofa koji samim govorom uspeva da zbuni i postavi pitanje slušaocu – koliko ozbiljno smemo uzeti njegov govor? Pesništvo danas je u sličnom problemu – da li se sme shvatati na način na koji je bilo tumačeno kao uzvišena rabota, ili se njegov pad u svakodnevničnost i prozaičnost mora uzeti kao prirodni tok? Shvatam da su moja učitavanja u sopstvene banalne igrarije reči mnogo šira od onog što te reči kazuju, ali se interpretacija i svodi često na kopanje do dubina koje u izvornom tekstu ne postoje. Ova izjava, ovako vezana za Žižekov lik, takođe sadrži i meta-momenat jer se odnosi i na ono što je prisutno kod mnogih uličnih radova – površna primamljivost kroz naizgled smislenu igru reči koja u svojoj dubini nosi vrlo malo logike. Ali, tu je i treće moguće tumačenje – poruku treba uzeti kao savet, što je naglašeno imperativnim obraćanjem. Savet da se peva kao Slavoj Žižek govori da upravo treba imati takav ambivalentan, ali uvek kritički nastrojen stav prema svetu, i da jedino u toj vrsti igre (koja nalikuje na pesničku) možemo opstati.

   Treći rad, portret Branka Miljkovića, koji važi za jednog od mojih najdražih pesnika, iako ima i prizvuk parodije (ali da bih svoje kategorisanje uveo kao verodostojno i stvoreno svesno uloženim naporima), ipak bih radije da mu pridenem funkciju desakralizacije, jer sam nešto slično učinio i u svojoj poeziji. Naime, vođen idejom Harolda Bluma o strahu od uticaja, koristim se Miljkovićevim stihom kome preokrećem vrednost, dovodim ga do onog čevrtog stupnja, stupnja demonizacije, kretanja ka otelovljenom protivuzvišenom, kao reakcija na prethodnikovo uzvišeno. Stih “Isto je pevati i umirati” pretvara se u “Isto je pevati i masturbirati”, s tim što se može i naći značenjska veza između ove dve radnje (ako toliko banalno idemo u krajnost i dođemo do zaključka da masturbacija dovodi do onog što se naziva la petite mort, stanje blisko smrti, odnosno kratkotrajnom gubitku svesti). Takođe, u svojoj zbirci poezije na kojoj radim već duže vreme pravim sličan obrt s još jednim Miljkovićevim stihom kome dodajem drugačiji kontekst koristeći se izjavom koja joj prethodi “Dok Bog masturbira… rasprskavaju se zvezde kao metafore.” Ali pored toga bitnija je funkcija desakralizacije, dolaska do preokreta koji uzvišeno i patetično svodi na svakodnevnično i banalno, time stvarajući potreban obrt kojim se obelodanjuje funkcija današnje poezije.

   Na kraju ovog malo opsežnijeg teksta, mogu ipak samo da postavim pitanje – A koja je onda funkcija pevanja danas? I ne bih rekao da imam smelost da odgovorim. Možda ne postoji jedan odgovor, ili nijedan. Možda ću naći odgovor tek kada (i ako) završim svoju zbirku. Ove tanke niti između različitih delatnosti u koje uplivavam tek površno, sa golim člancima koje puštam da prave male talase svojim lupkanjem po mirnoj površini vode, dakle ove niti mi omogućavaju da možda dublje zađem u neku problematiku, sagledam je iz različitog ugla, i dam sebi jednu mogućnost više da doprem do rešenja, ili makar njegove mogućnosti. To je ipak bolje od odustajanja.