I dalje bez neke okvirne slike o poduhvatu koji želim da preduzmem, krajnje je vreme da makar počnem sa pisanjem. Osnova ovih tekstova su opisi i mišljenja povodom mojih radova u oblasti street art-a, uglavnom u oblastima stencila i wheat paste postera. Sa jedne strane, ovaj blog predstavlja skupinu dnevničkih tekstova koji fokus stavljaju na određenu oblast, a sa druge ipak pravim autobiografski pseudo-roman, koji će zasigurno imati i svoj Epilog, kao što ima i ovaj Prolog.
Prvo bih želeo da se osvrnem na terminološku nepreciznost mog delanja – u u samom činu, a nekad i u ideji, ne postoji gotovo ništa artističko, i retko kada teži tome. Najveći deo svoje stvaralačke energije i dalje trošim u smeru poezije koja pak, manje pristupačna i hermetičnija, ipak sadrži veći deo mene nego radovi koje šablonima poklanjam zidovima velegrada. Upravo ta okvirna anonimnost dozvoljava potpunu otvorenost radova, i dopuštanje da nekad i manjak nadahnuća ipak bude prikazan.
Potrebno je napomenuti da ovo činim kao vid samoterapije, ovo je moje obrađivanje volterovskog vrta, ovo je moj upad u zen stanje, ovo je moj mali beg od mojih velikih bežanja. Pored osnovnih postulata kojima se vodi većina uličnih umetnika, kao što su – ulepšavanje i preuzimanje grada kao svojine njegovih građana, ispad iz monotonije i svakodnevnice, težnja ka usmeravanju pažnje na okolinu, detalje i njenu lepotu – probaću da pružim i moj lični uvid u estetiku street art-a.
Najpre, potrebno je obelodaniti da su čin crtanja i konzumacije samo jedan delić čitavog mehanizma. Sa fokusom na šablone i postere, rekao bih da je važniji deo u onom ključu samoterapije upravo izrada i sečenje. Ljudski um je rastrojen danas kao što nikad ranije nije bio, naša planeta postala je glava epileptičara koja konstantno doživljava napade, konstantno je bombardovana acid flešbekovima i PTSD scenama nasilja. Ono što smiruje um jeste potpuno usmeravanje na jednu delatnost, što deluje prilično prosto, ali danas se ipak toliko poštuje umeće multitaskinga, da se fokus na jedan posao čini kao siromašan poduhvat. Ipak, moja definicija usmerenja ka jednom poslu jeste sledeća – „Delatnost koja omogućava čoveku da dopre u stanje smirenosti i blaženosti, bez svesti o sebi i spoljnjem svetu, i bez mogućnosti interferencije jednog ili drugog“.
Prvi stupanj – smišljanje ideje, i drugi stupanj – tehnička izrada, to omogućuju. O nadahnuću i pravljenju koncepta za rad neću govoriti, makar ne sada, jer je to ipak proces koji najčešće spontano dolazi, i u tome leži njegova poenta, dok svi ostali procesi moraju biti dobro sprovedeni sa tehničke strane.
Preko potrebna preciznost iziskuje to usmeravanje ka Jednom, ka jednoj tački, i svaki vid interferencije spoljnjeg sveta preti da razori rad, pa samim tim i drugi stupanj izrade, pri čemu se vraća na njegov početak.
Treći stupanj u radu jeste sam čin delanja na ulicama. Tu je već onemogućen beg od sopstva jer se ono oseća previše ugroženim da bi to dopustilo. Ali i to ipak čini deo samoterapije, drugu stranu medalje koja je potrebna da bi terapija bila uspešna. Tada je potrebno naći odgovarajuće mesto, obratiti pažnju na okolinu i potencijalnu opasnost kao i interferenciju drugih ljudi koje sopstvo vidi kao pretnju. Nakon završenog rada, u zavisnosti od toga da li je rad uspešan ili ne, javlja se zadovoljstvo ili nezadovoljstvo – oba ipak teže istom cilju – ponavljanju postupaka. Pošto street art dosta preuzima od pop-kulture i advertajzinga, nekad se čak i implementira u nju putem gerila marketinga – logično je da hiperprodukcija predstavlja njenu osnovu. Zato se treći stupanj može ponavljati više puta uzastopno, i ta naizgled neutaživa žeđ se gasi sa izmakom snage tela, dok je um u diskrepanci između fokusa na jednu delatnost koju iznova ponavlja, i fokusa na okruženje i njegove višestruke pretnje.
Četvrti stupanj predstavlja proces koji se odvaja od samog delatnika, i to je konzumacija drugih ljudi/prolaznika. U zavisnosti od odabranog mesta, konzumacija može biti česta ako je mesto istaknuto i ako je rad uočljiv i dovoljno velik; sa druge strane, sam ulični umetnik može odabrati skrovitija mesta i zadovoljenje nalaziti u mnogo ređem otkrivanju rada (tu još leži i pitanje trajnosti rada, jer je manja šansa da biva uništen/uklonjen). Taj četvrti stupanj ipak utiče i na samog delatnika tako što on u jednom trenutku dobija povratnu informaciju o svom radu, direktnim ili indirektnim putem. Ego je ponovo na visokoj poziciji, i u zavisnosti od pozitivne ili negativne reakcije, on će postati nadobudan i nadmen, ili uvređen. Opet, kao i u trećem stupnju, oba ipak (najčešće) dovode do iste tačke, a to je vraćanje na sam početak – stvaranje nove ideje i ponovni prolazak kroz sve stupnjeve.
Okupiran ovom delatnošću, street artist zaboravlja na osnovne egzistencijalne probleme življenja, no ne odbacujući ih potpuno, već ih sklanja u stranu kao od sporedne važnosti. U efemernosti ulične umetnosti on poima efemernost sopstvenog bivstvovanja, i miri se sa time na osoben način. U tom prihvatanju prolaznosti leži ono što je umetničko u čitavoj delatnosti, a ne u samom plodu delanja.