Prolaznost je neminovna, gotovo tragična sudbina ulične umetnosti. Čak i da rad poživi dovoljno dugo i ostane na zidu, spoljašnji uslovi uvek nepovoljno utiču na njegov kvalitet kroz vreme… čak i najkvalitetniji sprej ili farba izbledeće pod višegodišnjom torturom kiše, sunca, i ljuštenja zida.
U trećem poglavlju ovog bloga, govorio sam ponešto o vezi interneta i ulične umetnosti, u kontekstu njene efemernosti. Tu sam bio mišljenja da internet poništava datu efemernost, da sa instant deljenjem sadržaja omogućavamo radu da ostane „živ“, makar u nekom obliku, na internet stranicama, instagram feedovima ili fejsbuk postovima.
Međutim… dolazimo i do tog ‘međutim’ koje svedoči o promeni mišljenja usled višegodišnjeg preispitivanja veze između interneta i street art-a. I to iz lične perspektive nekog ko je manje-više aktivno proveo mnoge noći na ulicama u potrazi za kvalitetnim zidovima… ko je proveo nebrojene sate radeći na šablonima, i ko je i previše puta prošao pored svojih prekrečenih radova postavljajući sebi ključno pitanje: Čemu sve ovo?
Kada RJ Rushmore i njemu slični pišu o efemernosti ulične umetnosti, oni pišu iz perspektive posmatrača, vrlo pažljivog i pomnog posmatrača svakako, ali opet – nekog ko sagledava taj svet sa distance, objektivno (ili što objektivnije, jer svaki stav koji dolazi od individue ne može da ne bude subjektivan).
Iako sam kroz ovih nekoliko godina mog rada držao pitanje efemernosti negde u krajičku uma, ipak sam ozbiljno uzeo da ga promatram tek skoro kada mi je prekrečen jedan od većih radova, nekoliko dana nakon izrade.
Gospodin ‘Slomljena sijalica’ je rad otprilike u prirodnoj veličini, oko 160cm+/- u visini. Pošto nemam pristup štampi u većem formatu, rad sam sklapao iz više delova, čitav proces je potrajao nekoliko sati, ne računajući samu izradu i dizajn. Sutradan sam već otišao na željenu lokaciju, Matematički fakultet, ispod Studentskog parka, smatrao sam da je lokacija prikladna za sam rad, koji će dobiti i značenjsku jačinu kad se uključi u kontekst i samo mesto na kojem se nalazi.
Neposredno nakon izrade, vetar je uspeo da oduva i zgužva rad, tako da sam shvatio da će ići u kantu za smeće, iako sam eventualno mogao da upotrebim drugu polovinu, a prvu ponovo da izradim.
Rad ovog tipa svakako ne bih postavljao na više različitih lokacija, za to su najpre potrebni odgovarajući zidovi. Uspeo sam da stvorim određene standarde kad je u pitanju kvalitet zida za stensil: njegova boja treba da pospešuje, a ne poništava boju samog šablona; tekstura ne sme da bude previše hrapava jer će se izgubiti svi sitni detalji, lokacija treba da bude dovoljno prometna da bi rad bio viđen, ali ne toliko prometna da bude prekrečen već sutradan. Naravno, sa ovim faktorima često imam problem u nalaženju odgovarajućih zidova, te se nekada tokom višečasovnih posleponoćnih lutanja vratim kući čistih ruku, nasuprot noćima koje mi ruke oboje u crno.
Nego, vratimo se Slomljenoj sijalici. Rad je uspešno odrađen, stajao je nekoliko dana na zidu, i onda je bio prekrečen. Sad, ja sam neko ko voli da se vraća starim zidovima, zidovima koje sam već šarao, i zidovima koji su često bivali prekrečeni. Vraćao sam im se jer su ispunjavali sve one moje gorepomenute standarde. Dole kod Studentskog parka ima dosta finih zidova, i zanimljivo je kako ih često kreče kad ja dođem sa svojim radovima, dok su recimo i po nekoliko meseci stajale bedne, idiotske i nevešto išarane fraze govora mržnje, nacionalizma, i svega ono što sam već dovoljno popljuvao u pretprošlom tekstu.
Tu sam bespomoćan, svakako, makar kad je u pitanju krečenje mojih radova. To je faktor na koji ne mogu da utičem. Dobro, sa jedne strane loša procena u odabiru lokacija može da utiče na to da se rad pre ili kasnije prekreči, ali opet – to je često lutrija. Neko neće mariti, nekome će smetati, nekome odgovarati. Ali baš u ovom periodu, mnogi moji radovi su zauvek nestali sa ulica. Nazovimo to velikim beogradskim čišćenjem, sad kad gradska vlast misli da su čisti zidovi i rupe na putu komplementarni. U ovoj priči ja, kao i svi ostali vandali, umetnici i crtači na ulicama, bespomoćni smo. Mi smo moderni Don Kihoti koji se zaleću sa sprejom u ruci na vetrenjaču, u želji da je oskrnave svojim potpisom, ali kad god se okrenemo, potpis nestaje.
Još jedan od novijih radova, omaž XXXTentacionu, nije čak ni bio prekrečen u pravom smislu. Verovatno čistači ulica imaju novu metodu, na kraju rad nestane, ali zid nije čist – i dalje postoji mrlja kao sramno sećanje na nekadašnji rad. Kao izbrisano sećanje na omaž počivšem umetniku. Taj prizor mi je ostavio posebno gorak ukus u ustima.
Mnogi faktori utiču na to da ne uspevam da se izborim sa tim naletom nestanka radova. Mnogi šabloni starih radova su izgužvani, pocepani ili izgubljeni. Kendrikov stensil je prekrečen, a uspeo sam slučajno da pocepam jedan od slojeva.
„Av av“ stensil se iskrivio, uvalili su mi tanji papir koji nije mogao da izdrži nalet više slojeva spreja, možda je upotrebljiv ali iako je i dalje aktuelan, ne vidim potrebu da silujem ulice radom koji iznova biva prekrečen.
Autoportret je prekrečen, zazidan, i onda je treći rad koji sam odradio na podu trga raskopan. Hah, možda negde postoji ta betonska ploča sa mojim krvavim krikom. To je utešno.
Za kraj imam dva zaključka: prvi se odnosi na preispitivanje efemernosti iz ugla odnosa street arta i interneta: makar za samog umetnika, fotografija nikada neće moći da zameni pravi proizvod. Fotografija rada nikada neće nositi jačinu poruke koju nosi sam rad, i neposredni, spontani susret sa njim na ulici. Fotografija je samo to – fotografija, beleška minulih vremena, i zapravo – ona čak pojačava tragičnost prolaznosti ulične umetnosti, jer svedoči o nečemu što više ne postoji. Svedoči o mestu koje je u datom trenutku bilo obogaćeno značenjem samog rada, a koje je sada obezličeno, prekrečeno.
Drugi zaključak je malo optimističniji: koliko god vi krečili, znajte da sam ja, kao i moja sabraća, mnogo uporniji. Jer meni izrada radova, miris spreja, adrenalinska injekcija prilikom crtanja zasigurno donosi više užitka nego vama vaše krečenje. Efemernost grafita nosi negativnu konotaciju jer svedoči o efemernosti nas samih, ali prihvatanjem te prolaznosti jeste prvi korak u preokretu. I iako mnogi moji stari radovi više neće videti ulice, ipak će biti novih; ovo je svakako podsticaj na stvaranje i kreativnost. Vetrenjače će biti išarane!