2. Poglavlje – Satirično-politički radovi

Svako usmereno mišljenje čini jedan sistem. Svaka politička izjava vezuje se za određen način razmišljanja. Svaki sistem sadrži ono što ga potencijalno može razoriti iznutra. Zato izbegavam razgovore o političkim opredeljenjima (I’m the biggest hyppocrite of 2015). U biti ljudskog dijaloga stoji nešto odista kontradiktorno – iako često kažemo ‘dijalog’ misleći da to podrazumeva samo dva glasa koja komuniciraju, izostavljamo ključnu stvar; dijalog bi trebalo da bude izvestan vid sporazumevanja dve osobe. Sve ređe čujem istinsko vođenje dijaloga – najčešće postoje dva dijametralno suprotna monologa, dva oprečna iskaza koja ne teže prihvatanju ni trunke onog o čemu drugi priča. Tako nastaje politika.

I sama kritika sistema na izvestan način predstavlja sistem za sebe. Jedino ga je mnogo teže razoriti ako teži satiri koja poseduje u sebi dovoljnu dozu ambivalentnosti. Dva (skoro) oprečna pogleda u jednom delu. To je ono što sam pokušavao sa narednim radovima.

            Prvi iz ove grupe je „Mađarska rapsodija“, nastao u trenutku vrhunca izbegličke krize tokom masovnog prolaska kroz Srbiju, njihovog zadržavanja na mađarskoj granici, kao i dizanja famoznog zida od strane Mađarske. Tadašnje političke odluke i mnogi postupci verovatno će ostati zabeleženi u istoriji kao neprimereni (ali sadašnjost izgleda nikada ne uspeva da ih potpuno protumači, ona je opijena postupcima kao takvim te samim tim nema moć rasuđivanja). Ti događaji su me nadahnuli da se sa skrivenom dozom podsmeha (sa svom gorčinom koju u sebi nosi) osvrnem na događaj, kroz notni sistem koji čini bodljikava žica na koju je nakačen izokrenut violinski ključ. Nisam hteo da se ovaj grafit uopšte protumači kao napad ili osuda. On je samo otisak datog trenutka, ništa više; on je samo jedan ton u čitavoj kompoziciji. Taj grafit sad i nema nikakvu važnost, osim kao otisak nekadašnjeg trenutka. Zapravo je slika tog rada završila ubrzo na internet stranicama mađarskih aktivista, tviter nalozima i tumblr-u, što mi je bilo poprilično fascinantno jer sam sa skepticizmom pravio taj rad, ne razmišljajući o recepciji. O načinu na koji je internet uobličio (ili pak izobličio) street art govoriću u nekom od narednih poglavlja pošto je to sada preopširna tema; ovde vredi napomenuti samo da nijedan moj rad prethodno nije dobio takav vid publiciteta, a čak mi je i krivo što je to najpre morao da bude ‘politički’ obojen rad.

Ono što je kod poezije sasvim očigledno – povezivanje nje i autora – ovde se mora zamaskirati. A ego vrišti u želji da primi zasluge. No ipak, u ovom slučaju mi je drago što lice ostaje anonimno, tako da taj rad živi sam za sebe, niti je uopšte potrebno da se iko pita ko je autor. Ovaj anonimni način instalacije izvesne ideje u javnost je odličan za ovakvu vrstu radova, i duboko ga pozdravljam.

            Drugi rad: „Gledao bih te 24/7.“ Nije mi namera da idem do dubokih dubina nečega što je poprilično očigledno, ali važno mi je da za ovaj rad napomenem da je veoma bitna ambivalentnost – sa jedne strane predstavlja gotovo klasičnu, izlizanu igru sa orvelovskom idejom stalnog posmatračkog oka kojem ništa ne promiče; ono što sam želeo da dodam jeste taj vid ophođenja mašine prema mašini. Ni na jednom kraju ne postoji recipijent koji može da reaguje. Gledanje je čisto, potpuno fiksirano. Čak i sintagma koja u sebi treba da nosi nešto romantično, poseduje tu hladnoću izraza u metafori stalnog posmatranja – brojevima iskazati ono što se može rečima  (24/7) bio je mnogo prikladniji metod od bilo kog. Često sam drugu kameru prikazao kao ‘žensku’ time što sam je farbao u crvenu i prikazao u manjoj dimenziji, na taj način se poigravajući sa klasičnim ženskim stereotipima (bez neke velike želje da uđem u rodne uloge, jer i one predstavljaju jedan sistem o kom ne bih pričao). Ovaj rad više sadrži satiru na satiru o savremenom društvu. Kamere su mnogo beznačajnije no što se čini. One su jedan simbol autoriteta koji zapravo nema veliku moć. Jedan street artist iz Velike Britanije je vršio akciju skidanja lažnih kamera sa zidova Londona, pošto je neko očigledno prokljuvio da su mnoge od postavljenih kamera lažne, da služe upravo kao simbol straha, pa je po nekim naznakama moglo lako shvatiti koje kamere su prave, a koje ne. Moje dve kamere su (ne)autentične koliko i svaka druga.

            Tragično je što naredni rad uvek može da bude aktuelan, iako je zapravo nastao kao neki vid reakcije na trenutnu situaciju. Pri pokretanju velike ruske akcije bombardovanja Sirije, došao sam do ideje o avionu koji pušta bombe, sa natpisom ispod sada već Snupovog klasika: „Drop it like it’s hot.“ Kao direktna aluzija na tadašnje događaje, na mnoge avione sam lepio crvenu zvezdu kao distinktivan znak ruskih bombardera. Ipak, rad bez te dodatne oznake sadrži dovoljno univerzalnog u sebi da sam mogao da ga širim po mnogim ulicama. Pritom, nadam se da je i ovde prepoznatljiva ambivalentnost, makar govorila kroz ironiju, makar kroz crni humor pravila poređenje između jedne hit-pesme i uništavanja čitavih gradova, čitavih naroda. Burn, baby, burn.

            Pošto nisam pratio određenu hronologiju pri kreiranju radova na idejnom planu, te su se između ovih našli i mnogi drugi (najčešće paste-up projekti) čije ideje su ipak izvršile izvestan priliv i u naredne radove. Kroz malu igru reči hteo sam da spojim pojam anarhije i hijene, dva naizgled nepoveziva pojma, ali koja pri dobrom spoju mogu naći zajedničke osobine. Najpre u igri reči koja nastaje njihovim spajanjem – anarhijena. Znao sam da ne postoji nijedna hijena koja bi mi mogla više odgovarati nego jedna iz crtanog filma Lion king. Desakralizacija takvog jednog lika (no ne potpuna, jer ipak deca ne saosećaju sa hijenama pri prvom gledanju) i vezivanje za određen simbol koji označava nekakav vid idejno-političkog opredeljenja koji se vezuje za zrelu fazu, ili makar fazu odrastanja. Koristio sam motive dece i odrastanja u drugim paste-up projektima, a ovo je došlo kao hibrid ideja koje one nose, i ovih satiričnih radova.

Zanimljivo je dodati da je jedan od prvih rasprostranjenijih grafita u Beogradu 80-ih godina, pa i kasnije, bio upravo anarhistički simbol, te na ovaj način dajem omaž, ali opet uz dozu ironije i ambivalentnosti – ovde se sada taj znak, koji je nekada bio u sponi sa pobunom mladih i njihovim političkim stavom, lepi na čelo hijene. U Lion king-u, hijene su glupava stvorenja, cerekala sa ispraznim šalama, ali ipak postoji u njima nešto rableovsko, ta posebna doza humora koja je banalna i površna, ali nas ipak tera na čist, zdrav smeh. Taj ludački pogled hijene i ispraznost anarhije (ne u svom izvornom smislu, već izobličenom, koji se rodio u drugoj polovini prošlog veka) sadrže i skrivenu auto-parodiju, anarhijena je moja maskota koliko i auto-portret, ja takođe, poput svih ljudi koji su sebe nazivali anarhistima, smatram da sam izvan određenog sistema mišljenja, da bih samim tim upao u određen sistem mišljenja, u zamku koju sam sam skovao. Mislim da je ipak tu bitno istaći da kod mene makar postoji svest o padu – to je prvi korak ka… nečemu. Da znam ka čemu ne bih ovo pisao.

Sa jednom zgradom (da ne kažem, institucijom) vodim poprilično aktivan rat. Na njoj su završili mnogi moji radovi da bi ubrzo potom bili prekrečeni. Sada ispod bele boje stoje sigurno barem četiri sloja mojih radova. Anarhijena je poslednja u nizu, a i ona je dva dana kasnije bila prekrečena. Zaista se divim ljudima koji misle da su uporniji, i gnušam ih se jer smatraju da je zid njihovo vlasništvo. Da je zid ičije vlasništvo.

Na kraju bih završio sa izjavom koja će se kositi sa onim što sam izrekao na početku, da sam ja politički neopredeljen. Otuda i invokacija Kendrikovog stiha: „I’m the biggest hypocritte of 2015“. Sam čin crtanja grafita je politički iskaz. To je čin koji kaže jedno veliko „Jebi se“ najpre zidu i ‘vlasniku’ zida, potom samom gradu, i onda onima kojima je upućen. Crtanje šablonima je jedan poprilično uspešan način da grafiti budu opšteprihvaćeni i da polako skliznu u modernu kulturu. Ali, ja se i dalje vodim onim što KATSU misli kada kaže: Graffiti writers should love graffiti. People in the public should hate it.”

            Stencili su evolucija grafita na idejnom planu; evolucija koja je dovela do lakšeg razumevanja, ali na tehničkom planu su nazadni u odnosu na tagove. Zato ja i dalje vežbam svoj tag na nesrećnim zidovima; i dalje izlazim noću sa mišlju da moram da silujem grad, da taj neobuzdan bes (ili stvaralačku energiju, često ih mešam) iskalim u jednom čistom aktu vandalizma.

(Više radova ovde )