12. Poglavlje: Subverzija ženskog portreta na ulicama Beograda

Jednoga dana portreti će mi doći glave. Ali dotad sam spreman da je punim idejama o tome koji izraz je najadekvatniji za ulične zidove, i šta taj izraz sme i mora da saopšti. Za ovu seriju radova imao sam širu zamisao, ali na kraju sam je sveo samo na nekoliko likova poznatih Diznijevih junakinja. I za to postoji konkretan razlog.

Naime, do sada je Beograd bio zadojen radovima koji predočavaju snažne žene oštrog izraza lica, sa gotovo maskulnim šepurenjem svih svojih aduta. Ovakve portrete najviše je distribuirala TKV koja je i zadobila ozbiljnu popularnost na našim prostorima, i šire, upravo zbog njihovih upečatljivih izraza i živahnih boja. Takođe je poznata i po tome što je svoje lice u vidu stensila i paste-up plakata raširila čitavim gradom. Njeni radovi su karakteristični po izraženom koloritu koji je efektno uspeo da razbije oronulost nekad ogavno sivih zidova Beograda.

Di Ujdi je druga umetnica koja mi pada na pamet, i iako ona ima tek nekoliko portreta, svakako je bitno napomenuti da je ona prikazala tu više femininu crtu ženskog.

Nisam bio preterano oduševljen njenom galerijskom izložbom Čajanka, gde sam i video neke od ovih radova – ali to je možda zato što sam ulični purista koji ne priznaje stensil van domena ilegalnog. Međutim bio mi je zanimljiv taj izmešten pristup stensilu, koji nastaje u sigurnim uslovima – time je omogućila sebi da koristi različite podloge, miljee i tkanine koje su služile kao osnova rada. Uz tipičan crno-beli portret dolazili su i raznobojni ornamenti koji su davali dubinu i dinamiku svakom izrazu.

Dakle, da sumiram ovu digresiju: ženski portreti uglavnom su težili prikazivanju ženske snage (sa adutima maskulinog) ili feminine, nežnije strane. Moj cilj bio je da putem kultnih i poznatih likova podrivam ove vrednosti, ali ne zarad pukog ismevanja ili parodiranja. Mislim da je počeo da se previše pridaje značaj raznobojnim radovima (makar kad su street art radovi u pitanju koji, kao što sam sigurno u više navrata pomenuo, treba da budu subverzivni), i moj cilj jeste bio da ih i na vizuelnom i smisaonom planu okrenem ka drugoj strani.

Alisa mi je bila prva ideja za ovaj ciklus radova, vrlo očigledan primer, tako da nemam potrebe da ga previše objašnjavam. Doduše, ona i jeste problematična, makar meni, jer su se u samo delo i lik učitavala razna tumačenja koja aludiraju na korišćenje halucinogena. To nije bila Kerolova prvobitna namera, svakako. Njen lik treba da obiluje tom detinjom radoznalošću i nevinošću. Ovo jeste jedini šareniji rad, ali se uklapa u osnovu ideje – „Too many shrooms“ svedoči o tom iskoku iz sopstva, lomljenju na nekoliko različitih zasebnih ličnosti. Skapirao sam da se mnogi ne udubljuju previše u radove jer im to i jeste nešto usputno što će eventualno da fotografišu ili na šta će se nasmešiti. A i te površne igre značenja nekako i najbolje prođu.

Bela mi je najdraži rad iz ovog serijala, i vizuelno mislim da je vrlo reprezentativna za čitav moj stil. Hešteg dolazi ovde iz dva razloga: prvi je očigledan – želim da stvorim komunikaciju sa publikom koja ide korak dalje u interakciji s radom – kači na društvene mreže. Hešteg je vrlo zanimljiva alatka za istraživanje popularnosti čak i same ulične umetnosti. A tu već nisam purista, ako već gradim jednu personu koja teži da postoji istovremeno i na ulicama i na netu. Samo značenje heštega je takođe očigledno – podrivanje osnovnih vrednosti junakinje i okret ka modernom. Prevazilaženje diznijevskih vrednosti časti, ljubavi, poštenja, i povratak animalnom (koji je, kontradiktorno, potpuno moderan).

I poslednji rad je čak i meni vrlo čudan, a čuo sam komentare ljudi da zaista ne znaju šta sam njime hteo da prikažem, dokažem. Uspavana lepotica, ili po mom namerno grubom i (meni makar) komičnom prevodu: Leposava – namerno smeštena na užasne zidove Savamale. I ta lokacija je bila ispva i planirana za dragu nam Leposavu, međutim došao sam do problema kad sam se obreo tamo gde retko zalazim, sa razlogom. Apsolutno svaki zid u radijusu od dva kilometra je oronuo do te mere da rad ne bi bio prepoznatljiv. Čak je i najbolji mogući zid koji sam našao bio dovoljno hrapav da su se izgubili mnogi detalji samog portreta gde izgubih mnoge sate. Ali avaj! Takva je muka tragača za idealnim zidovima. Sama mantrička fraza „Leposava slepo spava posle splava“ prati istu liniju preokretanja vrednosti kao i kod Bele, ali mislim da upravo ta neka čudnovatost koja izvire iz tih srimovanih reči doprinosi toj atmosferi koja dominira Savamalom. Makar iz mog ugla.

Još jedan rad koji je došao nekoliko meseci kasnije ne pripada Dizni franšizi, već svetu video-igara. Imao sam u svojim prvim mesecima vandalizovanja i rad Little Sister koji, začudo, još uvek stoji! I možda su se već tada nazirale skice onoga što je sada dovelo do čitavog koncepta oko podrivanja značenja ženskog na zidovima ulica. Fran Bow, junakinja iz istoimene igre, jeste ozleđena devojčica smeštena u psihijatrijsku ustanovu posle brutalnog ubistva roditelja. Da ne idem u detalje priče, njen portret mi je bio idealan za prikaz onog što smatram ključnim za moju viziju prikaza ženskog – odlazak ka onoj manje istraženoj sferi htonske, druge strane ženskog koja poseduje izrazitu (samo)destruktivnost…

I to, igrom slučaja, dovodi do kulminacije ovog ciklusa radova time što opet radim svoj auto-portret, ovoga puta troslojni (nekad i četvoroslojni) stensil: taj zamrznut krik koji predstavlja spoj oba, maskuline snage, femininog vriska i krvavih suza.

Nekako, često mi se po glavi vrteo stih odličnog i meni veoma dragog andergraund repera Eyedea-e iz pesme „Chemical Burns: „I’m a live wire in a dead world, I’m a good boy but I’m a better girl“. Eyedea tim stihom aludira na ustaljene vrednosti koje bivaju prikačene na svaku stranu te binarne opozicije: maskulino-feminino. I za samog sebe govori da postoji taj neuravnoteženi spoj i jednog i drugog. Iako sam završio već tu priču o auto-portretima u nekom od prethodnih poglavlja, očigledno je bilo potrebno da dođem do ovog rada da bi se na to zaista i stavila tačka. Nadam se.

Inače, baš sam manijakalno kopao svugde da bih došao do nekih auto-portreta muških uličnih umetnika Bg-a, ali bezuspešno. Ispostavlja se da sam jedini (ili jedan od retkih, ako se igrom slučaja zadesilo da sam propustio nečiji rad) koji je imao tu potrebu da makar na neki način prikaže svoj portret, ali ne zarad eksponiranja, jer sam uvek težio da se dovoljno zamaskiram. Više zarad hvatanja tog određenog izraza lica, predočene emocije koja i jeste ključna kada su portreti u pitanju. Takođe smatram da se i na taj način uliva mnogo veća doza sebe, i rađa se neki vid prisnosti između tog uhvaćenog izraza i hladnog zida na kojem on leži.
Dok sam sa ovim ženskim portretima pratio generične i već ustaljene izraze karakteristične za te junakinje, na kraju sam tek sa svojim portretom došao do zaključka da mi je bitnija emocija, nego sadržina poruke.

S tim završavam ovo poglavlje, i sa nadom da ću svoju žudnju za savršenim izrazom prestati da tražim na ulici, jer ipak osećam kako sam ugušio svoju kreativnost i možda zapostavio novim stilovima da izrone iz mene. Zato planiram uskoro da pokrenem seriju portreta, ali putem fotografije, na mom drugom instagram profilu: vudaimon.
Proleće je iza ugla, nadam se. A s njim i nove misije.